U potrazi za Mitrinovićem u Londonu

U Srbiji je mali broj ljudi upoznat s delom hercegovačkog esejiste i pesnika, a potonjeg filozofa Dimitrija Mitrinovića. Nekadašnji „mladobosanac“ napustio je tokom julske krize 1914. rodno tle i svoj život propagatora jugoslovenskog jedinstva zamenio za život duhovnog vođe u Londonu. Tamo je tridesetih godina grupi sledbenika držao predavanja o ličnom razvoju i o tome kako mogu da daju konstruktivan doprinos društvu u destruktivna vremena. Do današnjeg dana u Londonu postoji organizacija koja širi eho Mitrinovićevog misterioznog života i eklektičnog filozofskog dela. Holandski pisac Gvido van Hengel posetio je tu organizaciju u Londonu i krenuo tragom Mitrinovića po Engleskoj.

Komuna u Ričmondu

Iako je potekao sa oboda Hercegovine, Mitrinović je do izbijanja Prvog svetskog rata već upoznao dobar deo Evrope. U Nemačkoj se sprijateljio s ruskim slikarem Vasilijem Kandinskim, nemačkim filozofom Erihom Gutkindom i holandskim piscem Frederikom van Edenom. Godine 1914. Gutkind i Van Eden pomogli su mu da pobegne sa evropskog kontinenta – u Englesku. Tamo je otpočeo njegov veoma luksuzni, engleski period života. Dvadesetih godina Mitrinović je osnovao Društvo za individualnu psihologiju (Society for Individual Psychology) gde se podučavalo adlerovskoj psihologiji, zatim ekonomski kružok Čandos (Chandos), socijalno-kulturni projekat nazvan Leteći klubovi 11-og sata (11th Hours Flying Clubs) i, naposletku, Grupu nova Evropa (New Europe Group). Ta Grupa je nakon njegove smrti dugo noslia naziv Fondacija nova Atlantida (New Atlantis Foundation) koja je zaista nastavila da postoji kao neka vrsta komune u Norfolk Lodžu u Ričmondu, nadomak Londona.

mitrinovic

U zimu 2019. susreo sam se u Londonu sa Margaret Šilan (Margaret Shillan) i Deniz Hajnrih Lejn (Denise Heinrich Lane), dve poverenice – trustees – Fondacije Mitrinović.  Gospođa Šilan rođena je 1935. i još se seća kako je kao dete sedela Mitrinoviću na krilu („njegova brada me je bockala, toga se sećam“), duhovnom vođi jednog umetnički nastrojenog kružoka u kojem je odrastala. U Ričmondu, nadomak Londona, srpski vidovnjak živeo je zajedno s tucetom sledbenika u velikoj kući s vrtom. „Bila je to neka vrsta komune, ljudi su tamo živeli zajedno, a Mitrinović ih je učio kako da se razvijaju kao ljudi, u ’ličnom savezništvu’ s drugima. U prizemlju su bile tri sobe: soba za nauku, za religiju i za umetnost. Tu je među hiljadama knjiga i umetničkih predmeta radio i podučavao Mitrinović. On lično spavao je u sobi za nauku, a u crvenoj sobi, sobi za umetnost, okupljalo se povodom kulturnih dešavanja, muzičkih predstava i predavanja.“

Deniz Hajnrih Lejn mlađa je dvadesetak godina i ona nije odrasla u komuni, ali zato jesu njeni baba i deda. Roditelji su joj pak bili protivnici komune. „Moji roditelji, a i ujaci i tetke, bili su veoma kritični prema Mitrinoviću“, ispričala je. „Smatrali su da je spooky, čudak. Takođe mislim da su moji roditelji, pogotovu moja majka, propatili zbog psiholoških eksperimenata koji su vršeni u komuni. Pročitala sam da su Mitrinovića njegovi sledbenici nazivali ’Gospodarem’. To mi ne deluje zdravo. Pa ipak, često sam išla s babom i dedom na okupljanja u Mitrinovićevoj komuni i za to me vežu veoma pozitivne uspomene. Ljudi su tamo uvek bili veoma zainteresovani, bili su to intelektualci koji su mnogo razmišljali o svemu i svačemu, i koji su mnogo znali. To okruženje u Ričmondu uvek sam doživljavala kao prijatno i ljubazno.“

Komuna u Ričmondu proizašla je iz debata o društvenim pitanjima koje je Mitrinović dvadesetih i tridesetih godina organizovao u Gover Stritu 55, u četvrti Blumsberi. Na tim debatnim večerima okupljali su se ljudi raznoraznih profila i statusa kako bi debatovali o velikim aktuelnim pitanjima, ekonomskim, političkim, kulturnim i verskim. Vila Mjur (Willa Muir), znamenita škotska prevoditeljica, u početku se u Londonu sprijateljila s Mitrinovićem ali se potom distancirala od njega. O jednoj od sesija zapisala je: „Primila nas je neka drćna sekretarica koja je rekla da će se ’Gospodar’ uskoro pojaviti.  […] Prostorija je bila krcata sledbenicima… Jedan mladić ispričao nam je da je prodao svoj jedini par zlatnih dugmadi za manžetne za ’Gospodara’, a dve stare, sitne gospođe prodale su svoj letnjikovac na selu, takođe za ’Gospodara’, kako su rekle. Kad je Mitrinović kročio u prostoriju, sve je zahvatila euforija i svi su se pobožno okrenuli ka njemu…“

Mjurova je zaključila: „Nismo želeli da učestvujemo u tom patvorenom kultu.“ Drugi savremenici imali su slična zapažanja. Da li je Mitrinovićev svet predstavljao kult ili se radilo o komuni?

Nije bio guru

Postavio sam to pitanje gospođama Šilan i Hajnrih Lejn, koje obe imaju oprečne predstave o Mitrinoviću. „Svakako da je odisao izvesnom egzotikom“, kaže Deniz Hajnrih Lejn. „Poticao je iz Srbije, to je igralo ulogu.“ Margaret Šilan se Mitrinovića pak seća kao prilično normalnog čoveka. „Vidim da ga često nazivaju guruom ali on to nije bio, nije to ni hteo da bude. Hteo je upravo da bude posrednik koji ohrabruje ljude da budu ono što jesu, da nadiđu sebe i da dožive lični rast.“ Ovakvo viđenje nailazi na potvrdu u memoarima ljudi koji su bili deo komune i koji smatraju da Mitrinović zapravo nije voleo da ljudi bespogovorno preuzimaju njegove reči. Naprotiv, umeo je da se rasbesni ako mu se niko nije suprotstavljao. Pa ipak, činjenica je da je rukovodio debatama i da je izvodio određene rituale s ljudima, u kojima se ponekad zaista išlo predaleko. Deniz Hajnrih Lejn: „Bavila sam se pozorištem, i tu se ponekad eksperimentiše s psihološkim pritiskom. Kad sam pročitala šta je Mitrinović radio, pomislila sam ’Ju, baš se išlo daleko’. Tako su postojale sesije iznošenja istine (Truth-Telling-Sessions) tokom kojih su ljudi jedni drugima govorili teške istine, a žrtva je smela samo da sluša. Namera ovog postupka bila je da se razgrade određene karakterne osobine i formiraju nove. Verujem da se to uvek radilo u najboljoj nameri, otvorenog duha. Ljudi su bili otvoreni jedni prema drugima, bili su zainteresovani.“

Tog istog dana sreo sam se u Londonu i sa Endrjuom Rigbijem (Andrew Rigby), britanskim istraživačem koji je osamdesetih godina napisao Mitrinovićevu biografiju, zasnovanu uglavnom na intervjuima s njegovim sledbenicima. „Kako potičem iz radničke porodice, nisam se tada usuđivao da svim tim ljudima iz tog otmenog Mitrinovićevog kruga tek tako postavljam pitanja o novcu ili odnosima unutar komune.  Sad shvatam da je to šteta.“ Šteta je pre svega zato što je jedna od Mitrinovićevih sledbenica pre petnaestak godina uništila svu arhivsku građu koja je imala veze sa odnosima, pa i ljubavnim i seksualnim. „Nije imala pravo da to uradi“, kaže Margaret Šilan. „Očigledno je tu bilo dokumenata koja su bila bolna za nju“, kaže Deniz Hajnrih Lejn. „Preko majke znam da je Mitrinović igrao vodeću ulogu u odnosima unutar zajednice. On je to nazivao Fostering Non-Dependency – Promovisanje ne-zavisnosti. Sigurna sam da joj to nije odgovaralo.“

Šilanova objašnjava kako to njegovo navođenje treba sagledavati iz šire perspektive, jer se u komuni sve vrtelo oko ličnih savezništava. Tako je postojao ritual zvani ’Kano’, pri čemu je dvoje proizvoljnih ljudi trebalo da se druži i sve radi zajedno kao da veslaju zajedno u kanou. Mitrinović je smatrao da svako mora biti u stanju da sarađuje i živi sa svakim, i da su sva životna pitanja i odgovori prisutni u svakom čoveku, svesno ili nesvesno ili čak podsvesno. „Govorio je da postoje dve ’celosti’“, objašnjava Šilanova, „celost individue, i celost sveta. I ja verujem u to. Ljudi su povezani sa celinom, nikad samo s delom celine. On je verovao u jedan vid inkluzivnosti koji i ja smatram veoma bitnim. Društvo je kao porodica, neraskidivo jedinstvo: zajedno živiš i zajedno radiš.“

„U svetu zlo pobeđuje“

Mitrinović je umro 1953. godine. Nakon toga, njegovi sledbenici nastavili su njegovo delo unutar takozvane Fondacije nova Atlantida. Do duboko u osamdesete i devedesete godine dvadesetog veka ovaj klub organizovao je predavanja i kongrese posvećene Mitrinovićevim idejama, evropskoj integraciji, ezoterici, individualnoj psihologiji, mitologiji i mnogim drugim temama. Srpski homo universalis nastavio je tako da živi u svojoj komuni. Pa ipak se publika osipala i samo je mali deo prvobitnih sledbenika preostao. Kuća komune prodata je, ni manje ni niše nego Miku Džegeru, pevaču Roling Stounsa. Arhiv je pripao univerzitetskoj biblioteci u Bredfordu, na severu Engleske, ali ne pre nego što je nekolicina poverenika uništila veliki deo lične korespondencije. „To je velika šteta“, zaključuje Rigbi. „Pokušali smo da povratimo deo informacija putem intervjua.“

Godine 2017. posetio sam kolekciju u Bredfordu. Bilo je to čudesno iskustvo. Tamo se nalaze čitavi nizovi debelih knjiga o ezoteriji, umetnosti, književnosti, filozofiji, istoriji, poeziji, sve na bezbroj jezika. Ko izvuče neku od knjiga sa police i otvori je, odmah će videti žustro nažvrljane zabeleške u marginama, a ponekad i preko štampanog teksta. Taj čovek je bio zver, intelektualna zver čiji značaj još nije dovoljno proučen. Arhiva sadrži obimnu korespondenciju između Mitrinovića i određenih kulturnih poslenika dvadesetog veka kao što je bio modernistički pesnik Ezra Paund ili neki engleski političari. Tu sam pronašao i pisamce srspkog pisca Miloša Crnjanskog iz pedesetih godina, neposredno pre Mitrinovićeve smrti. Kao što je poznato, Crnjanski je dugo vremena živeo u Londonu, u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva, i pisao je krajnje mračan roman o tom gradu (Roman o Londonu). To pisamce pruža kratak uvid u osećanja srpskih intelektualaca u tuđini, pre svega o Crnjanskom kao usamljenoj duši u Londonu. Petog juna 1951. piše Mitrinoviću sledeće: „Čudni su puti sudbine. Dok Vam ovo pišem sećam se kako sam na Rijeci, 1913, u kući dr Pananija, čitao ’Bosansku vilu’ sa Vašim pesmama. Izgledali ste silan i svi smo Vas voleli. A sada? Eto, rasuti po svetu, jedva imamo hleba nasušnog i nikakve nade da će ikada biti bolje. U svetu zlo pobeđuje.“

Ovo pisamce spomenik je dvojci mislilaca-lutalica u velikoj londonskoj metropoli. S jedne strane smrknuti Crnjanski a s druge optimistički, energični Mitrinović, pun žara i nadahnuća. Jugoslovensko-britanske biografije njih dvojice pripovedaju priču o evropskoj migraciji i integraciji i o uticaju koji su ti procesi imali na lične živote migranata u dvadesetom veku.

Prevod sa holandskog: Jelica Novakovic

Crtež: Boris Stanic

Ovaj esej je 23. maj obljavljen u srpskom dnevniku “Politika“. 

Geef een reactie

Vul je gegevens in of klik op een icoon om in te loggen.

WordPress.com logo

Je reageert onder je WordPress.com account. Log uit /  Bijwerken )

Google photo

Je reageert onder je Google account. Log uit /  Bijwerken )

Twitter-afbeelding

Je reageert onder je Twitter account. Log uit /  Bijwerken )

Facebook foto

Je reageert onder je Facebook account. Log uit /  Bijwerken )

Verbinden met %s